Ваше Високопреосвештенство,
Ваша Преосвештенства,
Поштовани оци бискупи,
браћо свештеници, Ваше Екселенције, даме и господо,
Долазећи на ову свечаност, када прослављамо 40- годишњи јубилеј архијерејске службе Високопреосвећенога архиепископа и митрополита Господина Лукијана, нашег будимског драгог Владике и администратора Епархије темишварске размишљао сам о томе о чему би требало да говорим поздрављајући га тим свечаним поводом, када је већ у ствари све речено. Говорило се и чак писало, о његовом животу – од детињства до данашњих времена, о његовом школовању и узорном успеху, о монашком завету и манастирском животу који је био прожет парохијским обавезама и успешним радом са децом и омладином, делећи са својом паством и добро и зло, како сам каже у својој приступној беседи.
О његовом избору за епископа и његовом раду на обнови епархија на чело којих је био постављен током ове 4 деценије, посебно о духовној и материјалној обнови тих епархија, храмова и манастира у њима захваљујући његовој енергији и неуморном прегалачком раду, о његовом страдању и неугаслој љубави према српској Славонији чији је у једном тешком и смутном времену био епископ светла личност и следбеник тамошњих ранијих страдалника и мученика за веру и отечество, Славонији за коју многи мисле да је нестала или је у нестајању, али ми знамо да је спашена Божијом љубављу, као и наше Косово и Метохија, „во вјеки вјеков“ и налази се у спасоносном сећању Божијем, ради сузе његове и ради суза мајки Славоније којима је он подигао видљиви спомен изнад улаза Саборне Цркве у Сентандреји, у виду блиставог мозаика- иконе Пресвете Богородице, која је и сама као мајка страдала како само родитељ може да страда када губи своје дете и духовни родитељ када му разарају дом, разгоне и прогоне, па и убијају децу.
Говорило се и о његовом преводилачком раду, вреднујући огроман рад и безброј утрошених сати седења над књигом, при чему није било довољно само бити изврсни зналац оба језика, црквено- словенског и српског него и теолог, а често и психолог у размишљању „шта је писац хтео да каже“, како би се верно превеле и препевале безбројне странице октоиха, минеја и триода.
Па се чак говорило и о његој љубави према филателији и колекционарству о богатој збирци поштанских марака и минерала, од којих се највреднији могу видети само када Владика те примерке извуче из сефа, где не чува новац и злато, него ове предмете које од младости сакупља и воли.
Али мислим да се никада довољно не може говорити о његовој пламтећој љубави према Богослужењу. За ових мојих 22 године у којима сам имао част да саслужујем са њим, а тако је то и за његових 40 архијерејске службе, није било богослужења на којима он не би учествовао, не само тихо својим молитвеним присутсвом, него увек делатно, на јутрењима и вечерњима, предводећи певницу како и доликује Епископу – за кога се код светих отаца каже да он „хоростати“ – а то управо значи да предводи певницу). При том свом учешћу он до данас не престаје да учи све нас појању и црквеном правилу чији је врсни познавалац.
Браћо и сестре, од претходног славља, када смо славили 30 година архијерејске службе нашег драгог Владике, па чак и од 20-о годишњице прослављене такође овде у Темишвару, за мене, а верујем и за нашег Владику, пошто смо сличног годишта, време је прошло као кратак сан. То би и био само сан или можда пре неко кратко привиђење, да тај период није био омеђен службом Богу, пре свега Светом Литургијом, која једина гарантује реалност времена и места, јер овде и сада пројављује Царство Божије, односно живот у Богу који је и једина реалност.
Наш Владика никада није пропустио да служи Свету Литургију. Служи је и када има народа и када нема, и када је недеља или празник, већи или мањи, све једно, он никада није уморан за то да као наш предстојатељ стане на страшно и узвишено место Христово, знајући да се само на тај начин, кроз свету Службу испуњавају речи нашега Господа: „Где сте двоје или троје сакупљени у име моје, онде сам и ја међу вама…“
Његова служба је у знаку одазива Христовом позиву: „Иштите најпре Царства Божијега, а остало ће вам се све додати“. зато и завршавам баш овим речима моје кратко поздравно слово, честитајући Вископреосвештеном Владици, али и нама свима овај значајни јубилеј овај светли празник нашег Предстојатеља и Молитвеника пред Божијим престолом, а самим тим и празник заједнице у Христу Господу – Цркве Божије странствујуће и војујуће у овом свету која жељно ишчекује Други и славни долазак Господњи, да се пресели „у Царство Сина љубави његове“.
А дотле, колико год времена да прође не бојимо се овога света који у злу лежи, док имамо оваквога молитвеника и служитеља Тајне пред Господом.
У то име кличем:
Владику и Архијереја нашега Господе чувај! На многа лета Владико!
