У недељу, 15. септембра 2024. године, када прослављамо Сабор Срба Светитеља, Његово Високопреосвештенство Митрополит будимски г. Лукијан служио је свету архијерејску Литургију у Саборној цркви у Сентандреји уз саслужење протојереја-ставрофора Војислава Галића, протосинђела Варнаве Кнежевића и архиђакона Инокентија Лукин.
На крају свете Литургије Митрополит Лукијан је у порти Саборне цркве, испред бисти српских патријараха Арсенија III Чарнојевића и Лукијана Богдановића служио помен овим великим и светим мужевима Цркве из рода нашега.
О прочитаном одломку из Светог Јеванђеља беседио је отац Војислав Галић чију беседу преносимо у целости:
Тако да светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима, читали смо, драга браћо и сестре у данашњем тексту Св. Еванђеља, на дан када прослављамо Сабор српских светитеља, поруку коју нам упућује сам Господ Исус Христос. Заповест коју су испунили и коју испуњавају до данас само најбољи од нас. Они који нас воде од првих времена, од првих наших светитеља, од Св. Јована Владимира, од светих Немањића, Св. Саве и Светог Симеона, преко светих царева и краљева, Цара Лазара Косовског, светих Бранковића, преподобних отаца и храбрих мученика Цркве, до новопросијавших светитеља и новомученика српских, носе упаљену лучу осветљавајући пут нашем роду српском. Та луча, драга браћо и сестре, није ништа друго до Крст Христов који су они прихватили као свој сопствени, опет следујући речима Христовим и позиву Његовом: Ко хоће да иде за мном нека узме крст свој и пође за мном… А Крст Христов није ништа друго до симбол и најјаче сведочанство Божије љубави којом Бог љуби свет и човека, толико да је и Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни. А он је и сведочанство наше узвратне љубави према Богу када га и у наше име, у име целога рода српског узимају и уздижу као свој, најбољи мужеви и матере рода нашега показујући нам тако којим путем нам је ићи. Да ли Крст претпоставља тежак и трновит пут? Да, али је то једини пут којим се долази до Васкрсења, једини пут који светли у тами, једини пут који води у живот вечни, у радостан сусрет са нашим најмилијима, у загрљај Бога Живога. То је пут Цркве Христове, пут Свете Литургије кроз коју се пројављује управо та љубав Божија и узвратна љубав наша према Богу и према ближњему. Љубав коју су нам открили наши Свети Срби, за коју пре њих нисмо знали и за коју без њих не би знали ни данас. Љубав која нас сједињује са Богом и међу собом, да се нико ни од кога не дели, јер свако раздељивање у крајњој линији води у смрт. Да нам светосавска љубав која нас учи миру кроз измирење међу браћом, буде спасоносни мир Христов који одгони сваки страх, осим страха Божијега који је део те исте љубави, и којим ћемо увек у заједници Цркве приступати светоме Телу и Крви Христовој.
То нам дају као продужена штедра рука Божија наши Светитељи којима се молимо и чији Сабор прослављамо данас, а управо прослављати их саборно значи ценити и веровати у њихову заједничку снагу и заступничку моћ пред Богом када заступају свој народ из којега су и сами рођени. Кроз њих се већ овде и сада спајају векови и читав један Божији народ у вечно Царство Божије. Кроз њих који су живели праведно и смерно, у покајању и страдањима, праштају се и нама наши греси безбројни и страшни, јер је Господ милостив а наши Свети упорни у бдењу и молитви.
Али то не значи да ми можемо да седимо скрштених руку, јер нам је све унапред обезбеђено. Напротив, свако од нас има свој крст а то је обавеза да се остваримо у љубави и према Богу и према ближњима. Све за Христа Христа ни за шта! – каже св. Јустин Ћелијски. Каже то јер нам је у Христу Господу нашем све дато: и љубав, и праштање, и мир, и спремног на жртву, и милост – а пре свега живот и благодат да све то учинимо својим и поделимо са другима који су око нас.
То је, опробани пут припремљен и за све нас из српскога рода, пут Цркве Божије, пут Богочовека којим су наши свети Срби већ стигли у загрљај Бога Живога, коме нека је слава и хвала за све то кроза све векове векова. Амин.
